Silovanje i ostali oblici seksualnog nasilja pratilo je ratove još u antičkoj Grčkoj i Rimu, gde su žene bile nagrada pobedniku, iako je silovanje van ratnih okolnosti smatrano jednim od najtežih delikata. U srednjem veku žene su bile seksualne robinje. U Osmanskom carstvu su takođe bile seksualne robinje, konkubine u haremima. Silovanja nisu bile pošteđene ni žene tokom Prvog i Drugog svetskog rata. U japanskim vojnim bordelima postojale su seksualne robinje, žene za utehu. U Ruandi su žene mučene, silovane, sakaćene, zaražavane HIV-om. Na prostorima bivše Jugoslavije preko silovanja je vršeno etničko čišćenje. Silovane su Srpkinje, Bosanke, Hrvatice, kosovske Albanke, Romkinje. Seksualno nasilje je prisutno i u 21. veku, u Demokratskoj Republici Kongo, Ukrajini, Avganistanu, Iraku. Bilo je još mnogo ratova tokom istorije, ali je odnos prema ženama uvek bio isti, silovanja, pojedinačna, grupna, masovna, seksualno ropstvo, bespomoćnost, traume, strah, stigmatizacija, uništavanje pojedinaca, porodica, čitavih zajednica. Prema podacima Razvojnog fonda Ujedinjenih nacija za žene UNIFEM, od 250000 do pola miliona žena u Ruandi je doživelo seksualno nasilje, više od 60000 u građanskom ratu u Sijera Leoneu, od 20 do 50 hiljada u Bosni i Hercegovini, najmanje 200000 u Demokratskoj Republici Kongo, ali je stvaran broj žrtava veći jer većina žena ne priča o seksualnom nasilju. Osim žena, prema UNICEF-u nasilje preživljavaju i dečaci i devojčice, s tim što podatak ove organizacije govori da je tri posto dečaka, a 97 posto devojčica pretrpelo neki vid nasilja. Podaci Crvenog krsta pokazuju da se posledice ovog zverstva vide u fizičkim povredama, polno prenosivim bolestima, neželjenoj trudnoći, abortusima, depresiji, posttraumatskom stresnom sindromu, samoubistvima, zlostavljanjima i ubistvima od strane partnera i porodice. Postojali su brojni pokušaji da se spreči ratno seksualno nasilje. U srednjem veku je katolička crkva „Božjim mirom i primirjem” odvraćala vojnike od nasilja prema civilima. Do kraja Drugog svetskog rata postojali su brojni ratni kodeksi i zakonici koji su zabranjivali silovanje. Nakon Drugog svetskog rata, 1949. doneta je Četvrta ženevska konvencija koja zabranjuje silovanje i prisilnu prostituciju. Danas, postoje pravila u ratu po kojima je seksualno nasilje strogo zabranjeno.  U Međunarodnom krivičnom pravu seksualno nasilje je prepoznato kao sredstvo terorisanja u ratu. Rimski statut prepoznaje silovanje, seksualno ropstvo, prisilnu prostituciju, trudnoću, sterilizaciju i ostale oblike seksualnog nasilja kao teško kršenje ljudskih prava žena. Ujedinjene nacije su izglasale nekoliko rezolucija koje se odnose na silovanje žena. Human Rights Watch i UNICEF prepoznaju silovanje kao instrument etničkog čišćenja.  Međunarodni krivični sud za Ruandu i MKS za bivšu Jugoslaviju su prepoznali sve oblike ratnog seksualnog zlostavljanja kao ratni zločin i zločin protiv čovečnosti, i postavljeni su temelji za procesuiranje seksualnih i rodno zasnovanih zločina tokom ratnih sukoba. MKSJ je podneo optužbe, izrekao osuđujuće presude i pružio ženama šansu da progovore i dostignu pravdu.  Bosna i Hercegovina i Hrvatska su počele sa krivičnim gonjenjem počinioca seksualnog nasilja u ratu. U Srbiji žrtve silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja u ratu nisu prepoznate kao civilne žrtve i invalidi rata. Naime, u Krivičnom zakoniku predviđene su kazne za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine protiv civilnog stanovništva, ali u Zakonu o pravima civilnih invalida rata iz 1996. godine, civilni invalid rata treba da ima 50% telesnog oštećenja usled ozleda koje su ostavile vidljive tragove. Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica iz 2020. godine, predviđeno je da civilni invalid rata mora da ima 50% telesnog oštećenja i da je do oštećenja došlo na teritoriji Srbije. Javno tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji podiglo je mali broj optužnica za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Još manji broj njih se odnosio na seksualne zločine, i to uz druge radnje, ubistvo ili fizičko nasilje, jer je zauzelo stav da to krivično delo nije moguće procesuirati zato što u vreme kad je počinjeno nije bilo predviđeno zakonom. Suđenja se odugovlače, žrtve nemaju podršku, omalovažavaju se i proganjaju na osnovu etničke pripadnosti, a presude su često oslobađajuće ili su kazne minimalne. Autonomni ženski centar, Fond za humanitarno pravo i ostale organizacije zalažu se za izmene zakona kako bi se žrtve seksualnog nasilja prepoznale kao civilne žrtve rata, kako bi se promenio trend nekažnjivosti i započelo pravično procesuiranje. Iako je Međunarodnim krivičnim pravom seksualno nasilje tokom rata zabranjeno, uprkos svim rezolucijama, zakonima, i naporima da se spreči ovaj zverski zločin, on i dalje, u 21. veku, postoji kao jedan od glavnih i najvećih problema koji se ne rešava.  
  • https://www.yumpu.com/xx/document/read/18527406/ratni-zlocin-silovanje-citanka-zenski-sud
  • https://www.un.org/sexualviolenceinconflict/wp-content/uploads/2024/05/SG-2023-annual-reportsmallFINAL.pdf
  • https://www.unwomen.org/sites/default/files/Headquarters/Media/Publications/UNIFEM/EVAWkit_06_Factsheet_ConflictAndPostConflict_en.pdf
  • https://www.unicef.org/children-under-attack/six-grave-violations-against-children
  • https://blogs.icrc.org/ilot/2014/06/15/sexual-violence-in-armed-conflict-questions-and-answers/
  • https://www.hlc-rdc.org/publikacije/seksualno-nasilje-u-ratu-analiza-postupaka-pred-sudovima-u-srbiji-2003-2024/